INTERVJU: Marjam Manteghi: Srce mi je puno kad sam na Balkanu

"Urban art" porodica se polako ali sigurno širi. Od ove godine Izdavačka kuća koja je u vlasništvu predivne Tamare Kučan bogatija je za jednog člana - u pitanju je Marjam Manteghi i njen roman "Ulica dobre sreće". 

Gledajući jedan intervju koji je davala osetio sam kako Marjam širi pozitivnu energiju kroz svoju priču, i jednostavno sam poželeo da stupim u kontakt što sam i uradio, tako da je pred vama dragi čitaoci intervju sa predivnom Marjam. Žao mi je što zbog poslovnih obaveza nisam mogao da odem na ovogodišnji Sajam knjiga, ali Bože moj Sajam će biti tu i sledeće godine, a kako stvari stoje biće i Marjam i to sa novom knjigom što me izuzetno raduje. 

U kom trenutku ste odlučili da želite da napišete knjigu o onome šta vam se dogodilo?

-  Kad je bilo previše bolno, morala sam to nekako izbaciti iz sebe pa sam počela pisati. Tada nisam odlučila da napišem knjigu, već sam samo želela da pišem. Poslije kad sam nekim ljudima ispričala da pišem o onome što mi se deslo, oni su me ohrabrili da to treba da pretvorim u knjigu, što me je nateralo da počnem ozbiljnije misliti na pisanje knjige. 

Koliko je dugo trajao proces pisanja knjige? Da li je bilo trenutaka kada ste želeli da odustanete?

- Otprilike 2 - 3 godine. Nisam nikad odustala ili mislila da odustanem, ali jesam pravila neke pauze dok nisam počela raditi sa urednikom. Tada smo napravili program kako da se knjiga završi. 

"Ulica dobre sreće" prvo je objavljena na engleskom jeziku. Budući da Vam je to bila prva knjiga da li ste uspeli lako naći izdavača, budući da u Srbiji retko koja izdavačka kuća želi da stane iza mladog pisca koji želi da objavi svoju prvu knjigu.

- Mnogo je bilo lakše naći izdavača u Srbiji nego po Engleskom svijetu. Nikome više Balkan nije bio interesantan, a svi su mi rekli da imam previše tema u knjizi, i da je to teško za promovisenja. Naravno, Tamari to nije bio problem. 

Vaš urednik nije želeo da knjiga nosi naziv "Ulica dobre sreće", međutim Vi ste insistirali na tom nazivu. Da li ima neki poseban razlog?

- Da, ulica Dobre sreće je ulica u kojoj sam rođena u Teheranu. Htijela sam da knjiga nosi taj naziv jer moja priča je tamo fizicki počela a psihički se nastavila. 

Kako je došlo do toga, da Vaša knjiga bude objavljela u Izdavačkoj kući "Urban art" koju vodi fantastična Tamara Kučan?

- Tamaru Kučan sam nasla na youTube-u. Meni je najveća želja bila da knjiga bude obavljena na našem jeziku. U jednom momenatu sam htela da istražim “Kako izdati knjigu” na našem jeziku, pa sam na youtubeu našla Tamarin video. Odlučila sam da joj pošaljem rukopis i tako je sve počelo.

Sa Tamarom Kučan na štandu Izdavačke kuće "Urban art"

Bili ste deo 62. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, kakve utiske nosite sa sajma?

- Meni je boravak u Beogradu i na Sajmu knjiga, kao i saradnja sa Tamarom i timom u Urban Arta jedno od najboljih iskustva u životu i još uvijek sam pod utiskom svega toga. Poštovanje prema književnosti i čitanju koju sam osjetila i iskusila je mene inspirisalo. Beograd kao grad i ljudi koji su me primili, saslušali i čitali samom uvek će biti u mom srcu. Jedva čekam da se vratim u grad gde se moj najveći san ostvario. 

Živite u Torontu, ali obožavate Sarajevo u kojem ste već živeli, a sada vam se srcu privukao i Beograd. Pa da li možda u nekom skorijem vremenu imate želju ili nameru da se preselite ovde?

- Ako Bog da! Ali do tada dolaziću koliko mogu, jer mi je duša i srce je puno i nekako sijam dok sam na Balkanu - dok šetam Kalemegdanom i Knezom ili dok prolazim pored Begove džamije i pijem kafu na čarsiji.

Rekli ste da se niste razboleli verovatno ne biste napisali knjigu. Da li trenutno radite na nekoj novoj priči?

- Trenutno radim na drugoj knjizi. Tamara traži drugu knjigu za Sajam sledeće godine, a ja vredno radim na tome.

RECENZIJA: Slađana Kručičan - "Svici u tegli"

Postoje knjige koje vam „ne legnu“ na prvu loptu. To mi se desilo sa knjigom „Svici u tegli“ Slađane Kručičan.  Iz nekog razloga kada sam počeo da čitam knjigu, koju sam dobio od autorke, nešto me je kočilo tako da sam odustao nakon nekoliko pročitanih poglavnja. Kažu da za neke knjige treba vremena i da će doći pravo vreme za njih. Ovo je odličan primer toga. Godinu dana kasnije knjigu sam „progutao“ za dva dana (da nije poslovnih obaveza bila bi gotova za dan). 

Izdvačka kuća: Urban art, 2016. 

Glavni junak Dušan Petrović (47), pravnik, prijanac, neženja  iz Beograda nakon što doživi nesreću počinje da shvata da njegov život nije ono što želi. Trenutak loše sreće doneće dobre uspomene, nove ljude, nju – Zvezdu. Neku drugačiju zvezdu. 

UTISCI:

Ono što mi se posebno dopalo u knjizi je Dušanovo viđenje stvari koje na neki način predstavljaa kritiku našeg društva. Počevši od njegovog prošlog života, nesreće koja ga je pokrenula da razmišlja gde njegov život ide, do početka i kraja ljubavne priče sa mlađom ženom. 

Autorka se potrudila da kroz svoje pisane redove provuče i predivne opise Beograda,  tako da čitalac koji možda nikada nije bio u Beogradu može se saživeti sa junacima i prolascima kroz razna mesta u Beogradu. 

U toj priči menjanja sebe, ulazi i ljubavna nota, naime Dušan počinje da gaji osećanja prema mlađoj ženi, njegovoj zvezdi Danici. Kroz sve to provlači se večiti problem razlike u godinama, činjenica da se novcem i vezama postiže mnogo toga, ima i prevare ali i pokazivanja pravog prijateljstva.  

OMILJENI CITAT IZ KNJIGE:

„Kad žene kažu da izgled nije bitan, sere mi se. Prijatelju, upoznao sam samo nesrećnu ljubav. Voleo bih da doživim ono o čemu pišu knjige, o čemu prave muziku. Da mogu to da doživim, da osetim, pa onda neka i umrem." 

ONO ŠTO MI SE NIJE SVIDELO:

Čitajući knjigu shvatio sam da su se skoro svi likovi nakon „nesreće“ promenili na bolje. Ili su promenili način života ili način razmišljanja. Znam bezbroj slučajeva gde ta „nesreća“ nije promenila ništa i da su normalno nastavili sa svojim životom kao da se ništa nije dogodilo. Tu stranu koja ništa ne menja u knjizi brani Kum sa Voždovca, ali opet to mi je malo zasmetalo, budući dam sam mišljenja da se svojevoljno retko ko zaista može promeniti ili dovesti pameti. 

Druga stvar je previše zbrzan kraj. Jeste da sam u nekom trenutku pomislio da bi takav rasplet bio moguć, ali svakako me je na kraju iznenadio. Nedostaje barem još jedno poglavnje i tako bi sve bilo na svom mestu. 

KORICE:

Obožavam rad Miomira Milića, koji upravo potpisuje korice ovog romana. Jednostavne su, šalju jasnu poruku, nisu mi ove korice među omiljenim njegovim radovima, ali definitivno mogu da prođu jer nekada je manje – više. 

OPŠTI UTISAK / OCENA:

Jedna realna priča, sa svakodnevnim dešavanjima koji nisu nimalo dosadni. Većinu likova, ako ne i sve, možete prepoznati u svojoj okolini. Kao što sam napomenuo da je bilo barem poglavlje više, bilo bi savršeno. Ovako kraj mi se čini nekako nedorečen, priča jeste zaokružena, ali opet nedostaje nešto. Svakako topla preporuka.

OCENA: 4 / 5

5 PITANJA: Aleksandar Đuričić Ash

Aleksandar Đuričić Ash je pre nekoliko dana predstavio svoj novi roman "Rekvijem za Adama" koji do sada nailazi na same pohvale. To je bio sasvim dovoljan razlog da porazgovaramo sa Aleksandrom i saznamo nešto više kako o njemu tako i o njegovom novom romanu. Recenziju romana "Rekvijem za Adama ćete uskoro moći pročitati na blogu, a to tada otkrijte šta je imao da kaže za novu rubriku "5 pitanja".

1. Tvoj drugi po redu roman "Rekvijem za Adama" je pre nekoliko dana izašao u prodaju. Da li već dobijaš neke reakcije od čitaoca?
- Dobijam pretnje. Prete da će me ubiti zato što sam im poremetio bioritam. Ne mogu da ostave knjigu po celu noć. Odlaze neispavani na posao. Zapostavljaju obaveze, decu i partnere. Evo, dok pišem odgovor na ovo pitanje, stiže mi poruka od čitateljke. Kaže, dete je napravilo štetu dok je ona čitala knjigu. Ja sam kriv. Zanela se. Ako izuzmemo te pretnje, reakcije su za sada pozitivne, mada bih ja voleo da čujem i neku konstruktivnu kritiku.

2. Koliko je trajao rad na romanu i samo pisanje. Veliki je "razmak" između "Rekvijem za Adama" i tvog prvog romana "Surf na crvenom talasu"?
- Večno, čini mi se. Pauza je velika, ali nisam sedeo skrštenih ruku posle “Surfa”. Napisao sam dramu, “Marlon Monro” i za nju dobio nagradu na konkursu “Slobodan Stojanović”. Imao sam dve premijere u pozorištu, u Ateljeu 212 sa “Marlon Monro” i UK Vuk sa “Civilizacijom”. Objavljeno mi je desetak pripovedaka u zemlji i inostranstvu. Pisao sam za televiziju. U međuvremenu sam diplomirao na fakultetu, promenio osam stanova, šest poslova i dve države... Sve to vreme sam pisao “Rekvijem za Adama”. Nosio sam tu priču svuda sa sobom, pet godina! Osećao sam se kao Georgina iz “Radovana III” koja je 5 godina bila u drugom stanju.

3. Roman ima dosta likova, koji je tebi prirastao srcu i zbog čega?
- To je kao da roditelje pitate koje dete najviše vole. Sve ih volim i ponekad mi dođe da ih sve pobijem. Glavne likove do kraja priče potpuno iscedim i sa njima stvorim jaku emotivnu vezu. Sa sporednim likovima mi je mnogo lakše, zato što oni ostavljaju prostor za igru, za maštanje, za preterivanje. Oni su prostor za zaljubljivanje, jer za zaljubljivanje je potrebna doza nepoznavanja. Na primer, naročito mi je drag lik jedne lude babe, emotivno labilne dive, Vere Drejer. O njoj i njenoj ćoravoj mački bih mogao da napišem ceo roman.

4. Ko bi po tebi obavezno trebao da pročita tvoj roman, da li si tokom pisanja imao neku ciljnu grupu u vidu?
- Nema ciljne grupe u ozbiljnom bavljenju književnošću. Koja je ciljna grupa romana “Zločin i kazna” ili „Na Drini ćuprija“? Pisanje nije marketing, ja ne pišem reklame. Ja stvaram svetove i uspevam u tome jedino ako u tim svetovima ima mesta za svakog... Ko ume da ih pročita.

5. Šta bi čitaoci tvog dela trebali da znaju o Aleksandru Đuričiću Ešu? Opiši nam se u nekoliko rečenica.
- Trebalo bi da znaju da im neću podilaziti i da mi ne pada na pamet da pišem romane i trošim svoje vreme samo da bi se neko osećao bolje. Za to služe prijatelji, a ne pisci. Ne mislim da je zadatak umetnosti da nam stavlja ružičaste naočare, da nas uspavljuje dok napolju padaju bombe. Zadatak umetnosti je da provocira. To je i moj zadatak kao pisca.

Sve o romanu i kako ga naručiti ---> www.ash.rs