RECENZIJA: Slađana Kručičan - "Svici u tegli"

Postoje knjige koje vam „ne legnu“ na prvu loptu. To mi se desilo sa knjigom „Svici u tegli“ Slađane Kručičan.  Iz nekog razloga kada sam počeo da čitam knjigu, koju sam dobio od autorke, nešto me je kočilo tako da sam odustao nakon nekoliko pročitanih poglavnja. Kažu da za neke knjige treba vremena i da će doći pravo vreme za njih. Ovo je odličan primer toga. Godinu dana kasnije knjigu sam „progutao“ za dva dana (da nije poslovnih obaveza bila bi gotova za dan). 

Izdvačka kuća: Urban art, 2016. 

Glavni junak Dušan Petrović (47), pravnik, prijanac, neženja  iz Beograda nakon što doživi nesreću počinje da shvata da njegov život nije ono što želi. Trenutak loše sreće doneće dobre uspomene, nove ljude, nju – Zvezdu. Neku drugačiju zvezdu. 

UTISCI:

Ono što mi se posebno dopalo u knjizi je Dušanovo viđenje stvari koje na neki način predstavljaa kritiku našeg društva. Počevši od njegovog prošlog života, nesreće koja ga je pokrenula da razmišlja gde njegov život ide, do početka i kraja ljubavne priče sa mlađom ženom. 

Autorka se potrudila da kroz svoje pisane redove provuče i predivne opise Beograda,  tako da čitalac koji možda nikada nije bio u Beogradu može se saživeti sa junacima i prolascima kroz razna mesta u Beogradu. 

U toj priči menjanja sebe, ulazi i ljubavna nota, naime Dušan počinje da gaji osećanja prema mlađoj ženi, njegovoj zvezdi Danici. Kroz sve to provlači se večiti problem razlike u godinama, činjenica da se novcem i vezama postiže mnogo toga, ima i prevare ali i pokazivanja pravog prijateljstva.  

OMILJENI CITAT IZ KNJIGE:

„Kad žene kažu da izgled nije bitan, sere mi se. Prijatelju, upoznao sam samo nesrećnu ljubav. Voleo bih da doživim ono o čemu pišu knjige, o čemu prave muziku. Da mogu to da doživim, da osetim, pa onda neka i umrem." 

ONO ŠTO MI SE NIJE SVIDELO:

Čitajući knjigu shvatio sam da su se skoro svi likovi nakon „nesreće“ promenili na bolje. Ili su promenili način života ili način razmišljanja. Znam bezbroj slučajeva gde ta „nesreća“ nije promenila ništa i da su normalno nastavili sa svojim životom kao da se ništa nije dogodilo. Tu stranu koja ništa ne menja u knjizi brani Kum sa Voždovca, ali opet to mi je malo zasmetalo, budući dam sam mišljenja da se svojevoljno retko ko zaista može promeniti ili dovesti pameti. 

Druga stvar je previše zbrzan kraj. Jeste da sam u nekom trenutku pomislio da bi takav rasplet bio moguć, ali svakako me je na kraju iznenadio. Nedostaje barem još jedno poglavnje i tako bi sve bilo na svom mestu. 

KORICE:

Obožavam rad Miomira Milića, koji upravo potpisuje korice ovog romana. Jednostavne su, šalju jasnu poruku, nisu mi ove korice među omiljenim njegovim radovima, ali definitivno mogu da prođu jer nekada je manje – više. 

OPŠTI UTISAK / OCENA:

Jedna realna priča, sa svakodnevnim dešavanjima koji nisu nimalo dosadni. Većinu likova, ako ne i sve, možete prepoznati u svojoj okolini. Kao što sam napomenuo da je bilo barem poglavlje više, bilo bi savršeno. Ovako kraj mi se čini nekako nedorečen, priča jeste zaokružena, ali opet nedostaje nešto. Svakako topla preporuka.

OCENA: 4 / 5