Nažalost svedoci smo sve većeg prisustva vršnjačkog nasilja u školama širom Srbije. Jedan od razloga zbog kojih me je ova knjiga privukla jeste njen opis na poleđini, gde između ostalog piše: „Edi želi da bude pravi muškarac u očima svoje porodice i suseda. Ali njegovo telo se opire toj želji; piskutav glas, vrckanje kukovima i prenaglašena gestikulacija još od detinjstva ga odaju. Zbog toga ga vršnjaci tuku, zlostavljaju i nazivaju pogrdnim imenima“.
 |
| Izdavač: Laguna, 2018. godini. |
Ono što bih prvo pohvalio je lagani stil pisanja koji te uvuče u svet Francuske koji nimalo nije mazio Edija Belgela, jer je bio drugačiji od onoga što su očekivali svi oko njega. U pitanju je autobiografija koja do detalja opisuje zlostavljanje malenog dečaka od strane vršnjaka samo zato što je drugačiji.
Posebno mi se sviđa u ovom delu što je pisac dobar deo romana posvetio porodici koja često nije imala razumevanja za njega niti za njegove postupke. Bilo je tu dosta reči o ocu, majci, braći i sestrama. Posebno se ističe da u njihovoj porodici bilo dosta izopačenosti. Tu sam se moram priznati jednom pogubio budući da pisac baš na početku nije dobro objasnio koliko je bilo dece u njegovoj porodici, pa su samo bezimena deca polako iskakala.
Kada sam već kod dela u kojem zameram moram napomenuti da se pisac malo i zaneo sa telefonom u celoj priči. U jednom delu priča da njegova porodica nikada nije imala telefon, a negde u drugoj polovini knjige opisuje kako ga majka zove preko telefona iako je jasno naglasio da do dana današnjeg njegova porodica nije imala ni telefon ni internet.
Da bi se uklopio u okolinu, Edi je pokušao da ostvari neke kontakte i sa devojkama, jer jelte, to je ono što pravo muško mora da uradi da bi mu se drugi divili. Ali svi njegovi pokušaji pali su u vodu i on je uvek bio ono kako su ga deca nazivali - pederčina.
Ovo je jedna teška priča, u kojoj verujem mnogi mogu da pronađu, zbog toga je toplo preporučujem svima da je pročitaju. I pored nekih nedostataka koji mi se nisu svideli ocena je čista petica.
